Tašmajdanska pećina – buduća turistička atrakcija prestonice

Tašmajdanska pećina – buduća turistička atrakcija prestonice

Tašmajdanska pećina / turističke atrakcije u Beogradu / atrakcije u Begradu / manje poznate atrakcije u gradu / Tašmajdan Beograd / Na mestu gde se milionima godina prostiralo Panonsko more, danas u srcu grada, duboko u zemlji nalazi se možda buduća turistička atrakcija prestonice – Tašmajdanska pećina. Više od poslednje dve decenije ovo blago glavnog grada – odakle je Karađorđe vodio konjanike na turske osvajače, a srpski narod za vreme ratova spasavao glavu – bilo je pod ključem. Prirodnom pećinom i dvema prostorijama kamenoloma upravljalo je JP „Javna skloništa”, odnosno Republika Srbija, ali je nedavnom odlukom Skupštine grada ovaj prostor narednih 20 godina dat na korišćenje JP „Beogradska tvrđava”.

Ekipa „Politike” se sa Petrom Andrijaševićem, direktorom „Beogradske tvrđave”, i stručnjacima sa Rudarsko-geološkog fakulteta prva, posle primopredaje ključeva, spustila u hodnike bivšeg kamenoloma i samu pećinu.

Dočekale su nas zapuštene stepenice, teška metalna vrata, studen i tama. Nekada je tu bilo struje. Ali, neke „stručnjake” ni zamandaljene brave nisu sprečile da uđu u pećinu i iseku kablove kojima je tekla električna energija. Danas je jedino svetlo baterijska lampa.

Ušli smo prvo u „Lerovu pećinu”. Ona je nastala kada su Nemci 1941. godine deo pećine i kamenoloma pretvorili u rezervni komandni centar. I dalje je u dobrom stanju – ojačani betonski svodovi besprekorno drže tone stena čija se starost procenjuje na milione godina. Samo malo je „načeta” u delu gde su tragači za blagom iskopali podzemni tunel.

Tašmajdanska pećina – Rupu su 2002. godine otkrili stručnjaci koji su procenjivali stabilnost zidova. Oni su zatekli kofe, alat za kopanje i kolica sa ciglama. Pozvali su policiju, a kada je patrola sutradan došla da obavi uviđaj – otvora nije bilo! Tragači za blagom su ga u toku noći kamuflirali daskama i stiroporom.

Projekat nemačkog komandnog centra, kaže Vidoje Golubović, jedan od autora knjige „Beograd ispod Beograda”, osmislio je arhitekta i zarobljenik Čeh Jakov Bezlaj.

– Ceo podzemni objekat bio je urađen tako da je mogao da izdrži hemijski i biološki udar. Imao je sistem za ventilaciju, agregat za struju, telefon, lift i bio prilagođen za život oko 600 oficira i vojnika. Od svega toga nije ostalo gotovo ništa. Takozvane price za telefon su sklonjene, agregat bačen, a razni eksponati netragom su nestali. Iz tih vremena ostali su samo metalni plafoni. Od kulturnog blaga sačuvano je 40 tona filmskog materijala koji su Nemci snimili u toku osvajanja – objašnjava Golubović.

Iz pećine Aleksandra fon Lera, komandanta 4. vazduhoplovne flote koja je bombardovala Beograd, betonskim hodnicima ulazi se u prostorije za boravak vojnika.

– Jedna od soba bila je namenjena neposlušnim nemačkim vojnicima, onima koji su znali da prekorače vreme za izlaske ili dođu pripiti – napominje Andrijašević.

Neki od hodnika su, kaže Olivera Vučković, iz „Beogradske tvrđave”, posle Drugog svetskog rata zazidani zbog bezbednosti jer se strahovalo da su minirani.

Kroz lavirinte i svlačionice hokejaškog kluba nastale sedamdesetih godina prošlog veka popeli smo se u „toplije krajeve” – u prirodnu pećinu smeštenu ispod restorana „Šansa”. Ona se spominje i u spisima austrougarskog putopisca Feliksa Kanica koji je u Srbiji boravio između 1860. i 1864. godine.

– U pećini je, piše Kanic, zatekao 150 volovskih kola sa hranom i procenio da bi u njoj moglo da se smesti čak oko 600 kola. Ako poredite sa parking mestima, možete zamisliti koliki je to prostor. Pećina je bila sklonište za stanovništvo i za vreme sukoba između Turaka i Srba, ali i u doba Prvog srpskog ustanka – kaže Golubović.

Nasred pećine leži ogroman komad stene koji se odvalio 1966. godine. Tom prilikom u rupu je propala jedna devojčica i poginula.

– Kada je krenula izgradnja Sportskog centra „Tašmajdan”, veliki deo šuta, ali i kostiju sa nekadašnjeg groblja, bačen je u pećinu tako da je visina tog nanosa petnaestak metara. Stariji lekari, koji su sa nama obilazili ovaj prostor, pričali da su odatle uzimali kosti za časove anatomije – objašnjava Golubović.

Tim stručnjaka i profesora Rudarsko-geološkog fakulteta, koji su činili Nebojša Vidanović, Nebojša Gojković, Vladimir Čebašek i Veljko Rupar, uzeo je, prilikom naše posete, kamene uzorke kako bi procenili čvrstoću stene.

– Prvi naš korak su statička merenja. Tek kada se uradi procena stabilnosti, moći će da se prave planovi za ovaj prostor. Projekat je vrlo ozbiljan, ali i jedno od mesta koje bi moglo da postane prava atrakcija – rekao je Andrijašević.

Pre dvadesetak godina jedan od naših ljudi imao je ideju da u pećinama napravi akvarijum.

– Izgleda da ga je papirologija sprečila da tu ideju i ostvari – napominje profesor Vidanović.

U trećoj prostoriji u koju smo ušli vide se tragovi pijuka i udubljenja odakle su vađeni kameni blokovi.

– Kamenolom i tašmajdanska pećina bili su poznati još za vreme Rimljana, a značajno mesto imali su i u vreme turske vladavine. Po turskim nazivima majdan i taš – rudnik i kamen – ovaj deo Beograda je i dobio ime. Arheolozi tvrde da se početkom 18. veka, za vreme Austrijanaca, iz kamenoloma koji se najverovatnije protezao do današnjih tramvajskih šina u Ulici 27. marta, vadio kamen za izgradnju Beogradske tvrđave i kaldrmisanje ulica – priča Vidoje Golubović.

Posle Drugog svetskog rata u pećinama i na prostoru gde je sada Sportski centar „Tašmajdan” bila je, može se reći, fabrika leda koja je snabdevala sve gradske kafane.

Kolarac trgovao šalitrom

Tašmajdansku pećinu naučnici zovu šalitrena jer se nekada tu kopala šalitra, dodatak za proizvodnju baruta.

– Na trgovini ovom šalitrom imetak i deo bogatstva stekao je i Ilija Milosavljević Kolarac – naglašava profesor Vidoje Golubović.

Oliverova „Kremenkova kuća”

Ispred ulaza u Tašmajdansku pećinu iz Aberdareve ulice devedesetih godina postojao je kafić „Kremenkova kuća”, koji je držao naš muzičar i kompozitor Oliver Mandić.

– Prostor je bio izuzetan, tu smo organizovali koncerte, izložbe… a i cene su bile prihvatljive. Između desetak separea bilo je uređeno zelenilo i uvek je bilo prijatno. I kada je napolju, recimo, bilo četrdesetak stepeni, tamo je bilo sveže. Preduzeće „Javna skloništa” je zbog određenih potreba, mislim da je to bilo uoči bombardovanja, raskinulo ugovor. Svim ljudima koji su dolazili u kafić bilo je žao, a i ja žalim za tim prostorom jer je zaista bio fascinantan – rekao je Mandić.

Preuzeto sa: POLITIKA.RS

Foto: Petar Stojanovic

Događaji u Beogradu – Feel Belgrade